Planovi za pohod na evropski tron pravljeni su na Marakani od sredine 80-ih godina. Zvezda je u prethodne dve decenije ostvarivala solidne evropske rezultate sastavljajući tim od igrača iz svoje omladinske škole, uz povremeno dovođenje mladih talentovanih fudbalera iz malih klubova, uglavnom u Srbiji. Tandem Džajić-Cvetković rešio je da krene drugim putem, da dovođenjem najboljih igrača na domaćem tržištu stvori ekipu koja bi odmah mogla da se takmiči na kontinentalnom nivou, a za nekoliko sezona i bude kandidat za evropske trofeje.
Prvi korak u novom smeru dogodio se u leto 1986. godine, kada su iz zagrebačkog Dinama dovedeni Bora Cvetković i Milivoj Bračun, a iz niškog Radničkog najveći talenat jugoslovenskog fudbala Dragan Stojković. Već godinu dana kasnije Piksijevim putem krenuo je Dragiša Binić, koji će sa Cvetkovićem činiti najbrži napad u Evropi, a Dinamo je ostao i bez trećeg, najnadarenijeg igrača – Roberta Prosinečkog. Do leta 1988. godine u crveno-beli dres obučeni su i najkvalitetniji preostali igrači u ligi Dejan Savićević i Darko Pančev. Uz malo dorade ekipa je bila spremna za najviše domete.
Iako su se svake godine menjali treneri, Zvezda je uspevala da održi stil igre baziran na brzim napadačima i vrhunski kvalitetnim veznim igračima, a malo je nedostajalo da već u prvom pokušaju bude izbačen najjači evropski klub te epohe Milan. U toj sezoni (1988/1989) naš tim je izgubio titulu u duelu sa Vojvodinom (što će kasnije takođe imati veliki značaj), pa je drugi pokušaj evropskog pohoda bio posvećen Kupu UEFA. Šesti decembar 1989. godine jedan je od ključnih dana na putu Zvezde ka Bariju i Tokiju – tog dana je briljantna Šekularčeva ekipa u Kelnu doživela težak poraz i ispala u trećoj rundi Kupa UEFA, naučivši težim putem ključnu lekciju takmičarskog fudbala.
Kockice su nastavile da se slažu – Mile Belodedić je proveo celu godinu u klubu, na treningu usavršavajući igrače, ali je tek u proleće 1990. mogao da zaigra za tim. U leto 1990. Šekularca menja Ljupko Petrović, upravo čovek koji je godinu dana ranije odneo titulu iz Zvezdinih ruku u Novi Sad. Petrović je u prethodnoj sezoni trenirao Rad i sarađivao sa Zvezdinim juniorom Vladom Jugovićem, talentom potpuno novog profila za srpske uslove i čovekom koji će pomeriti granice trkačkih mogućnosti.
Klub je ozbiljno oslabljen odlaskom kapitena Stojkovića, koji je te godine bio jedan od nesumnjivo najboljih svetskih igrača, što je potvrdio i na Mondijalu u Italiji. Piksi je sa Marakane otišao u Marsej, ne sluteći da će dojučerašnje drugove videti sledećeg maja. Iako je izgubila kapitena, Zvezda je ostala izuzetno snažna, popunjena dobro na svakoj poziciji.
Scena je tako postavljena. Zvezda je glatko osvojila pretposlednju titulu šampiona kompletne Jugoslavije, i došlo je vreme da se pažljivo sastavljena ekipa dokaže na najvišoj sceni. Opravdanja više nije moglo da bude, čak i da politička situacija nije pred Petrovića i igrače postavljala cajtnot, svaka propuštena godina nosila je mogućnost da još neki od ključnih igrača napusti klub u velikom transferu.
Istorijske okolnosti išle su na ruku Zvezdi – šampion najjače evropske lige te sezone bio je relativno prosečni Napoli, a prvak Engleske Liverpul je i dalje bio pod suspenzijom zbog Hejsela, što je grupu potencijalnih rivala svetske klase svelo na branioca trofeja Milan, madridski Real, Bajern iz Minhena i izuzetno snažni i ambiciozni Olimpik Marsej. Uz malo sreće na žrebu Zvezda može do polufinala Kupa šampiona, prvi put posle 20 godina, a tamo je sve moguće.
Zvezda je u to doba bila daleko najuspešniji klub Balkana i cele istočne Evrope u evro-kupovima. Od polufinala drugog Kupa Šampiona, kada je poražen od Fjorentine, naš klub je 14 puta dočekivao proleće u Evropi, a šest puta bio polufinalista u sva tri kupa. Na večnoj listi UEFA stabilno se držala u prvih 15, a po broju učešća u evro-kupovima zaostajala je samo za tandemom Real Madrid – Barselona.
Žreb je u prvom kolu na Zvezdin put postavio ne naročito atraktivni švajcarski Grashoper, predvođen starim znancem Otmarom Hicfeldom (četiri godine ranije poražen na Marakani sa Arauom) i sa tada još nepoznatim Alenom Suterom i Čirijakom Sforcom. "Skakavci" su šokirali Marakanu vodećim golom Petera Keclea, a Dragiša Binić, koji je tokom leta vraćen u klub posle dvogodišnjeg boravka na Zapadu, uspeo je da izjednači. Posle 1:1 mnogi navijači "crveno-belih" uplašili su se novog oproštaja od Evrope već tokom jeseni.
Revanš na stadionu Hardturm pokazao je prave mogućnosti ekipe Ljupka Petrovića. Prosinečki je otvorio seriju golova u Ligi šampiona pogodivši mrežu rivala dva puta, a po jedan su dodali Pančev i Radinović, pa još jedan Kecleov pogodak nikog nije potresao.
Drugo kolo obezbedilo je pravi spektakl na Marakani, jer u goste je dolazio Glazgov Rendžers, na čijoj klupi je sedeo Volter Smit. Škotski šampion želeo je 24. oktobra dobar rezultat, ali je krcata Marakana podstakla igrače našeg kluba na još jedan sjajan meč u kojem su se ređale šanse pred golom Krisa Vudsa. Već posle nekoliko minuta Braun je dao autogol, a pogodak Roberta Prosinečkog iz slobodnog udarca udvostručio je prednost. Konačnih 3:0 za eksploziju radosti obezbedio je Darko Pančev.
"Kobra" je ponovo kaznila protivnika u revanšu na Ajbroksu, atraktivnim makazicama, posle kojih je legendarni ali MekKoist mogao samo da izjednači. Jedina loša strana dvomeča sa škotskim klubom bila je povreda koju je doživeo kapiten Stevan Stojanović, ali je Zvezda već tada izborila evropsko proleće, pa je vremena za Dikin oporavak bilo dovoljno.
U trećoj rundi Zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem, plaćenim milion maraka, kreće na nemačku turneju, a rival je poslednji šampion DDR-a Dinamo Drezden. Saksonci su realno bili daleko najlakši moguć rival u četvrtfinalu, u kojem je Marsej igrao sa Milanom, Bajern sa Portom, a Real sa Spartakom. Na Marakani ista slika kao u oktobru – protivnik pregažen i ispraćen kući sa 3:0, čak je Prosinečki ponovo pogodio iz slobodnog udarca, a presotale golove dali su Binić i Savićević.
Meč u Drezdenu počeo je loše, penal za domaćina već u drugom minutu i gol Torstena Gičova. Ipak, razlika u kvalitetu se brzo osetila, Savićević i Pančev su preokrenuli rezultat, a grupa nasilnih domaćih navijača izazvala je incident, zbog kojeg je meč prekinut u 78. minutu. UEFA je utakmicu registrovala rezultatom 3:0 u našu korist, a Zvezda se treći put u istoriji domogla polufinala Kupa šampiona.
Put ka trofeju nastavio je da se otvara – Marsej je eliminisao zvanične šampione iz Milana, a Real Madrid, koji je prethodne jeseni u mečevima sa Odenseom i Tirolom dao čak 21 gol, srušen je posle debakla u duelu sa Spartakom, a četvrti polufinalista bio je Bajern, posle pobede u Portu.
Bavarci su u šest mečeva ostvarili pet pobeda, ali nijedan rival nije bio ni približno jak kao Crvena zvezda. Iako su iskustva sa Bajernom bila veoma loša (dva uzastopna neuspeha deceniju ranije) na Marakani je vladao optimizam, a najviše ga je širio tradicionalno uzdržani Dragan Džajić, koji je najavio pobedu u Minhenu.
Pogodak Rolanda Volfarta samo je privremeno dao prednost Bavarcima, a upravo će taj igrač prići vrhu spiska tragičara 14 dana kasnije. Na Olimpijskom stadionu inicijativu pruzima Zvezda. Pred samo poluvreme Prosinečki šalje loptu Biniću, slede brzi trk i centaršut na zadnju stativu, gde loptu čeka Darko Pančev – 1:1.
Na početku drugog poluvremena Efenberg (koji će na Marakani dugo neutešno plakati dok oko njega jure oduševljeni navijači) prodaje jednu loptu, Pančev idealno poslužuje Savićevića, koji trči od centra do šesnaesterca, neuhvatljiv za Jirgena Kolera i Auman je nemoćan – 1:2. Nezapamćenih petnaest hiljada Zvezdinih navijača na severnoj tribini minhenskog stadiona je u delirijumu.
A to je bio tek početak. Četrnaest dana kasnije sve je funkcionisalo u prvom poluvremenu – Mihajlović je iz slobodnog udarca nadmudrio Aumana i Zvezda je stekla dva gola prednosti. Agonija počinje kada je Augentalerov slobodni udarac prošao Stojanoviću kroz ruke i noge. Noge su se odjednom odsekle, a pet minuta kasnije Manfred Bender pogađa za 1:2. Bajern je izjednačio rezultat, ali nije mislio da stane. U poslednjih pola sata šanse se ređaju pred oba gola, a Zvezdina sudbina visi o koncu – još jedan primljeni gol i za prolazak našem timu bi trebala dva pogotka.
Sreća tada u potpunosti staje na stranu Zvezde: strelac iz prvog meča Volfart pogađa stativu, a lopta se odbija između dva odlično postavljena Bajernova igrača. A onda, za istoriju: Jugović vuče loptu po dijagonali, razmenjuje pasove sa Pančevom, Prosinečki prolazi po levoj strani, vraća Mihajloviću, na centaršut trapavo startuje Augentaler, Pančev zbunjuje Aumana i – nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao...
Prvi korak u novom smeru dogodio se u leto 1986. godine, kada su iz zagrebačkog Dinama dovedeni Bora Cvetković i Milivoj Bračun, a iz niškog Radničkog najveći talenat jugoslovenskog fudbala Dragan Stojković. Već godinu dana kasnije Piksijevim putem krenuo je Dragiša Binić, koji će sa Cvetkovićem činiti najbrži napad u Evropi, a Dinamo je ostao i bez trećeg, najnadarenijeg igrača – Roberta Prosinečkog. Do leta 1988. godine u crveno-beli dres obučeni su i najkvalitetniji preostali igrači u ligi Dejan Savićević i Darko Pančev. Uz malo dorade ekipa je bila spremna za najviše domete.
Iako su se svake godine menjali treneri, Zvezda je uspevala da održi stil igre baziran na brzim napadačima i vrhunski kvalitetnim veznim igračima, a malo je nedostajalo da već u prvom pokušaju bude izbačen najjači evropski klub te epohe Milan. U toj sezoni (1988/1989) naš tim je izgubio titulu u duelu sa Vojvodinom (što će kasnije takođe imati veliki značaj), pa je drugi pokušaj evropskog pohoda bio posvećen Kupu UEFA. Šesti decembar 1989. godine jedan je od ključnih dana na putu Zvezde ka Bariju i Tokiju – tog dana je briljantna Šekularčeva ekipa u Kelnu doživela težak poraz i ispala u trećoj rundi Kupa UEFA, naučivši težim putem ključnu lekciju takmičarskog fudbala.
Kockice su nastavile da se slažu – Mile Belodedić je proveo celu godinu u klubu, na treningu usavršavajući igrače, ali je tek u proleće 1990. mogao da zaigra za tim. U leto 1990. Šekularca menja Ljupko Petrović, upravo čovek koji je godinu dana ranije odneo titulu iz Zvezdinih ruku u Novi Sad. Petrović je u prethodnoj sezoni trenirao Rad i sarađivao sa Zvezdinim juniorom Vladom Jugovićem, talentom potpuno novog profila za srpske uslove i čovekom koji će pomeriti granice trkačkih mogućnosti.
Klub je ozbiljno oslabljen odlaskom kapitena Stojkovića, koji je te godine bio jedan od nesumnjivo najboljih svetskih igrača, što je potvrdio i na Mondijalu u Italiji. Piksi je sa Marakane otišao u Marsej, ne sluteći da će dojučerašnje drugove videti sledećeg maja. Iako je izgubila kapitena, Zvezda je ostala izuzetno snažna, popunjena dobro na svakoj poziciji.
Scena je tako postavljena. Zvezda je glatko osvojila pretposlednju titulu šampiona kompletne Jugoslavije, i došlo je vreme da se pažljivo sastavljena ekipa dokaže na najvišoj sceni. Opravdanja više nije moglo da bude, čak i da politička situacija nije pred Petrovića i igrače postavljala cajtnot, svaka propuštena godina nosila je mogućnost da još neki od ključnih igrača napusti klub u velikom transferu.
Istorijske okolnosti išle su na ruku Zvezdi – šampion najjače evropske lige te sezone bio je relativno prosečni Napoli, a prvak Engleske Liverpul je i dalje bio pod suspenzijom zbog Hejsela, što je grupu potencijalnih rivala svetske klase svelo na branioca trofeja Milan, madridski Real, Bajern iz Minhena i izuzetno snažni i ambiciozni Olimpik Marsej. Uz malo sreće na žrebu Zvezda može do polufinala Kupa šampiona, prvi put posle 20 godina, a tamo je sve moguće.
Zvezda je u to doba bila daleko najuspešniji klub Balkana i cele istočne Evrope u evro-kupovima. Od polufinala drugog Kupa Šampiona, kada je poražen od Fjorentine, naš klub je 14 puta dočekivao proleće u Evropi, a šest puta bio polufinalista u sva tri kupa. Na večnoj listi UEFA stabilno se držala u prvih 15, a po broju učešća u evro-kupovima zaostajala je samo za tandemom Real Madrid – Barselona.
Žreb je u prvom kolu na Zvezdin put postavio ne naročito atraktivni švajcarski Grashoper, predvođen starim znancem Otmarom Hicfeldom (četiri godine ranije poražen na Marakani sa Arauom) i sa tada još nepoznatim Alenom Suterom i Čirijakom Sforcom. "Skakavci" su šokirali Marakanu vodećim golom Petera Keclea, a Dragiša Binić, koji je tokom leta vraćen u klub posle dvogodišnjeg boravka na Zapadu, uspeo je da izjednači. Posle 1:1 mnogi navijači "crveno-belih" uplašili su se novog oproštaja od Evrope već tokom jeseni.
Revanš na stadionu Hardturm pokazao je prave mogućnosti ekipe Ljupka Petrovića. Prosinečki je otvorio seriju golova u Ligi šampiona pogodivši mrežu rivala dva puta, a po jedan su dodali Pančev i Radinović, pa još jedan Kecleov pogodak nikog nije potresao.
Drugo kolo obezbedilo je pravi spektakl na Marakani, jer u goste je dolazio Glazgov Rendžers, na čijoj klupi je sedeo Volter Smit. Škotski šampion želeo je 24. oktobra dobar rezultat, ali je krcata Marakana podstakla igrače našeg kluba na još jedan sjajan meč u kojem su se ređale šanse pred golom Krisa Vudsa. Već posle nekoliko minuta Braun je dao autogol, a pogodak Roberta Prosinečkog iz slobodnog udarca udvostručio je prednost. Konačnih 3:0 za eksploziju radosti obezbedio je Darko Pančev.
"Kobra" je ponovo kaznila protivnika u revanšu na Ajbroksu, atraktivnim makazicama, posle kojih je legendarni ali MekKoist mogao samo da izjednači. Jedina loša strana dvomeča sa škotskim klubom bila je povreda koju je doživeo kapiten Stevan Stojanović, ali je Zvezda već tada izborila evropsko proleće, pa je vremena za Dikin oporavak bilo dovoljno.
U trećoj rundi Zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem, plaćenim milion maraka, kreće na nemačku turneju, a rival je poslednji šampion DDR-a Dinamo Drezden. Saksonci su realno bili daleko najlakši moguć rival u četvrtfinalu, u kojem je Marsej igrao sa Milanom, Bajern sa Portom, a Real sa Spartakom. Na Marakani ista slika kao u oktobru – protivnik pregažen i ispraćen kući sa 3:0, čak je Prosinečki ponovo pogodio iz slobodnog udarca, a presotale golove dali su Binić i Savićević.
Meč u Drezdenu počeo je loše, penal za domaćina već u drugom minutu i gol Torstena Gičova. Ipak, razlika u kvalitetu se brzo osetila, Savićević i Pančev su preokrenuli rezultat, a grupa nasilnih domaćih navijača izazvala je incident, zbog kojeg je meč prekinut u 78. minutu. UEFA je utakmicu registrovala rezultatom 3:0 u našu korist, a Zvezda se treći put u istoriji domogla polufinala Kupa šampiona.
Put ka trofeju nastavio je da se otvara – Marsej je eliminisao zvanične šampione iz Milana, a Real Madrid, koji je prethodne jeseni u mečevima sa Odenseom i Tirolom dao čak 21 gol, srušen je posle debakla u duelu sa Spartakom, a četvrti polufinalista bio je Bajern, posle pobede u Portu.
Bavarci su u šest mečeva ostvarili pet pobeda, ali nijedan rival nije bio ni približno jak kao Crvena zvezda. Iako su iskustva sa Bajernom bila veoma loša (dva uzastopna neuspeha deceniju ranije) na Marakani je vladao optimizam, a najviše ga je širio tradicionalno uzdržani Dragan Džajić, koji je najavio pobedu u Minhenu.
Pogodak Rolanda Volfarta samo je privremeno dao prednost Bavarcima, a upravo će taj igrač prići vrhu spiska tragičara 14 dana kasnije. Na Olimpijskom stadionu inicijativu pruzima Zvezda. Pred samo poluvreme Prosinečki šalje loptu Biniću, slede brzi trk i centaršut na zadnju stativu, gde loptu čeka Darko Pančev – 1:1.
Na početku drugog poluvremena Efenberg (koji će na Marakani dugo neutešno plakati dok oko njega jure oduševljeni navijači) prodaje jednu loptu, Pančev idealno poslužuje Savićevića, koji trči od centra do šesnaesterca, neuhvatljiv za Jirgena Kolera i Auman je nemoćan – 1:2. Nezapamćenih petnaest hiljada Zvezdinih navijača na severnoj tribini minhenskog stadiona je u delirijumu.
A to je bio tek početak. Četrnaest dana kasnije sve je funkcionisalo u prvom poluvremenu – Mihajlović je iz slobodnog udarca nadmudrio Aumana i Zvezda je stekla dva gola prednosti. Agonija počinje kada je Augentalerov slobodni udarac prošao Stojanoviću kroz ruke i noge. Noge su se odjednom odsekle, a pet minuta kasnije Manfred Bender pogađa za 1:2. Bajern je izjednačio rezultat, ali nije mislio da stane. U poslednjih pola sata šanse se ređaju pred oba gola, a Zvezdina sudbina visi o koncu – još jedan primljeni gol i za prolazak našem timu bi trebala dva pogotka.
Sreća tada u potpunosti staje na stranu Zvezde: strelac iz prvog meča Volfart pogađa stativu, a lopta se odbija između dva odlično postavljena Bajernova igrača. A onda, za istoriju: Jugović vuče loptu po dijagonali, razmenjuje pasove sa Pančevom, Prosinečki prolazi po levoj strani, vraća Mihajloviću, na centaršut trapavo startuje Augentaler, Pančev zbunjuje Aumana i – nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao...
Tada kreće operacija Bari. Ljupko Petrović vodi ekipu u Italiju nedelju dana pre finala da se u miru i tišini spremi za okršaj sa marsejskim Olimpikom. Zvezda je do tog trenutka dala 18 golova na osam utakmica, francuski prvak ih je postigao 20, pa je stoto finale evropskih takmičenja najavljivano kao napadački spektakl. Ali, sa trofejom nadomak ruke i Petrović i Remond Hutals odlučili su se za defanzivu.
Posle 120 minuta igre i samo nekoliko prilika na obe strane odluka je doneta izvođenjem penala. Prosinečki je pogodio mrežu Olmete udarcem desno poluvisoko, a već u prvoj seriji Stojanović skokom udesno brani udarac Manuela Amorosa. Ispostaviće se da je to odlučilo. Pogađaju redom Binić (isto kao Prosinečki), Bernar Kazoni (odmereno, u desnu malu mrežu), Belodedić (po zemlji, u sâm donji levi ugao), Papen (isti pravac, malo više i snažnije nego Belodedić), Mihajlović (dole desno, pošto je iskopao priličnu količinu zemlje) i Mozer (elegantno u desni ugao).
Priliku za trijumf ima Darko Pančev – osvajač Zlatne kopačke gađao je blizu sredini gola, ali je udario snažnu i uhvatio Olmetu u raskoraku, dovoljno za najveću radost u istoriji kluba. Dvadeset hiljada navijača na stadionu Sveti Nikola i milioni širom Srbije i sveta dobilo je najlepši poklon.
Priča o slavnoj godini ovde nije završena.
Kao šampion kontinenta Crvena zvezda igrala je u Superkupu Evrope i Tojota Interkontinentalnom kupu. Tojota kup se već decenijama igra na neutralnom terenu u Japanu, ali u to vreme evropski Superkup igrao se u dva meča. Međutim, zbog rata koji je već počeo u Hrvatskoj sa Mančester Junajtedom je igrana samo jedna utakmica, 19. novembra na Old Trafordu. Iako je Zvezda u potpunosti nadigrala stare sportske prijatelje i pobednike Kupa kupova, iako je Dejan Savićević blistao na "Teatru snova", jedini gol dao je Brajan MekKler.
Priliku da godinu okonča drugim međunarodnim trofejom Zvezda je potražila u Tokiju, gde joj je rival čileanski Kolo Kolo, šampion Južne Amerike. Na klupi ekipe iz Santjaga je Mirko Jozić, pod čijim rukovodstvom je Jugoslavija bila omladinski prvak sveta, a Prosinečki najbolji na planeti u svom uzrastu. Ali Robi je, baš kao i Stojanović, Marović, Šabanadžović i Binić, napustio ekipu odmah po osvajanju titiule prvaka Evrope.
Priliku da se proslavi dobio je najmlađi prvotimac našeg kluba Vladimir Jugović. Njegova dva pogotka i briljantna igra na celom terenu doneli su mu nagradu u vidu Tojote, rezervisanu za najboljeg igrača utakmice. Treći gol u velikoj pobedi 3:0 dao je Darko Pančev, a Zvezda je od finiša prvog dela igrala sa igračem manje zbog isključenja Savićevića.
Sedmog decembra 1991. godine Zvezda je ostvarila sve što jedan fudbalski klub može da ostvari: bila je šampion Evrope i sveta. Sa ove distance malo je verovatno da će ijedan klub sa istoka Evrope to ostvariti u budućnosti. Opet, to nije delovalo verovatno ni deset godina pre Barija.
Нема коментара :
Постави коментар